Јован: „Ако замислимо једно друштвено уређење као једну пчелињу заједницу, где свака јединка друштва има своју улогу, где од организације друштва зависи буџет кошнице – ми не бисмо презимили у нашој кошници лудило. Ми не да немамо приносе полена, нектара и лагеровања меда, ми то не знамо ни да радимо. Нама долазе пчеле туђице да нас организују, што је у природи немогуће, а да организацијом пунимо њихове кошнице, што је код нас могуће. Пчеле војнике нам организује трут, који је пуцао на свадби у ваздух, њега организују стршљени и традиционални непријатељи пчела. Са таквим ловачким друштвом наш мед је „на извол`те“, а део кошнице нам је са граничним прелазом. Нашим пчелама треба пасош и преводилац; мало се другачије прича у том делу кошнице, али шта да се ради – помоћи ће нам референдум. Наша матица не полаже јаја, она пуни своје џепове и тера младе пчеле из кошнице. Све у свему ја не знам како уопште више зујимо, а тако смо укусан мед правили!?“.

 

Милисав: „Да одговорим слушаоцу, који помиње пчеле као параболу за наше друштво: Ваша константација да наша кошница не би преживела у природи је дефинитивно тачна. Међутим, наша кошница је у заточеништву, а свима је познато да се таквим кошницама пусти димна завеса – што бисте Ви рекли „плава магла“ – да би пчеле радилице биле мирне и да не уједају. Сав мед им се покупи, а заузврат им се подметне мала количина прехране у виду далеко лошијег шећера (односно кредита). На тај начин преживљавамо зиму. Е то се нама дешава! Извозимо домаће млеко, а увозимо у праху. Дакле, мора да се формира независан рој негде далеко у шуми, ван домашаја страног пчелара и његових домаћих најамника. За то је неопходна матица, која има снагу да напусти тренутни рој...“

 

Приче из живота умних људи (Радио 2М)

 

И сад ћете можда разумети зашто је Пчелица Маја морала да се преуреди.