Све у причама бива

 слика: http://school.orthpatr.ru/ajax-reader/nojs/225809

„Љубав никад не престаје...“ (1.Кор. 13,8)

Како је јадно слушати или читати мисли о рају и паклу и о томе да је у рају, наводно, добра клима, али у паклу добра екипа. Али, авај, да је то тако, зашто се нико не моли демонисаним за помоћ? Ја не знам да је иком неко помогао из пакла, али из рајских насеља, о да! Како тамо где нико ником не гледа лице може да буде добро? Па погледајте само људе око себе, који сем свога не виде лице ближњег, нити га занима, и биће вам одмах јасно како изгледа пакао, и да је то, заправо, стање душе. А рајске душе су увек насмејане, спремне да помогну и да подрже у сваком расту, како духовном, тако и сваком другом који се уз то додаје.

Када се упокојио мој отац, био је то шок за мене и прва смрт у блиској породици. Нисам се снашла са новим осећањима, али су мој дух и тело одреаговали на неуобичајен начин. Требало је времена да се то смири.

Кад је одлазила моја бака, са њом смо стигли и да се опростимо. Али ме је добри прота, видећи како плачем на вратима, опоменуо да не очајавам. На то сам му одговорила да ја не желим својом тугом да задржавам баку, која је, најзад, отишла мајци, оцу и сестрама у загрљај и којих је читав живот била жељна, већ плачем из разлога недостајања и захвалности због жртве којом ме је задужила; и не само мене, већ и свој српски народ (моја бака је, за време рата, ишла боса по снегу само да би била у болници и помагала рањенике, који су за њу имали само речи хвале и дивљења).

Али када се упокојила моја мајка, која никад није била болесна, није била на боловању и за коју ни лекари нису знали који је прави узрок њене смрти – ту сам већ морала да се борим са самољубљем и привезаности. Ми се пречесто везујемо за људе, а Господ жели да се вежемо за Њега, јер је Он једини који нам увек може помоћи, па и кад оду наши драги од нас. Истовремено, и наши родитељи и ми – сви смо деца Божија и свако у своје време бива позван, али нико не остаје напуштен.

Дакле, са одласком мајке, требало се борити, понајпре на духовној основи, са својим Ја. И док сам Богу приносила молитве за своје упокојене, било ми је важно да знам где су моји. Негде у половини четрдесетнице, једне ноћи кад легох уплакана да спавам, само што усних кад долази моја мајка у сан и говори ми: „Јецо, немој да плачеш, ја сам добро и овде сам са баком!“ Овде се тргох и од тог трена мој очај поче да узмиче. А молитве ме у излечењу крепише.

Након овако блиских уснућа мојих родитеља, брату и мени је остао празан стан. Нисмо хтели да га продајемо, а сва имовина коју наследисмо преписана је на брата. Између нас никад није било проблема око било чега, понајмање имовине. Не би било ни да су моји родитељи сами све преписали брату, или било коме – увек сам сматрала да имају право са својим да чине како им воља, а Господ се увек постара за сваког ко Му се моли.

Брат је водио бригу о наследству, па и о томе коме да изда стан. Али он није баш размишљао о свему, док сам ја бринула о једном, а то је да у стан дође породица православна, како би свештеник наставио о слави да долази. Станари су се ређали, и премда је стан очуван, чист, нису се из неког разлога дуго задржавали.

А једног дана дође код нас жена, мамина пријатељица, да пита може ли њена ћерка са унуком да дође у стан. Иначе, она је преузела на себе добровољно бригу да води рачуна о гробовима наших најмилијих и ми смо јој због тога веома захвални и поштујемо је много. Међутим, наш стан је двособан и изнајмљујемо га за 100 евра, а њима би одговарала цена од 70 евра. Била је и ћерка, али све је остало на разговору и „видећемо“. Те ноћи, након разговора са ћерком, пре него што легох на спавање помолих се пред иконама и позвах мајку да нам она помогне у разрешењу дилеме.

Како заспах, кад ето моје мајке у сну, сва у плавом, а лице јој такво да прво што сам помислила - сасвим свесна у сну да је мајка прешла на другу страну – како је заиста тачно да тамо сви имају тридесет и три године. Обрадовах се и одмах јој испричах за проблем који нас је снашао, да би ми мајка одговорила:

- Реци јој (маминој пријатељици) да смо јој захвални на свему што чини и да је то што чини хвале вредно.

Разумела сам да се то односило на женин труд у одржавању гробова.

Затим, сасвим се препуштајући њеној одлуци, упитах је овако:

- Добро, мајко, а шта кажеш: седамдесет или сто?

На то ми је мајка одговорила:

- Сто...

И истом је нестала.

Следећег дана сам то испричала брату и снајки, и ми смо поступили како нам је речено.

Шта се потом десило?

Једна породица, која долази у наш храм, и која је добила кућу на коришћење уз надокнаду, због неких пословних потеза газде морала је ту исту кућу да напусти. Они су чули да је наш стан празан и позвали су брата ради договора. Овако је човек рекао брату:

- Ми немамо намеру да купујемо ни стан, ни кућу, тако да бисмо стан користили на дуже време. Ја сам молер и нама цена од сто евра сасвим одговара.

И тако је стан населила православна породица, а наш добри прота нас све помиње на литургији.

А како на земљи, тако и на небу.

Амин.

 

За споменар причу је записала причалица.