Незнано добро
Павел Рыженко: „И душа успокоится...“
Живео једном у давна времена један човек. Његова светост је била тако велика да су јој се чудили чак и анђели и долазили су с неба само да виде како је могуће, живећи на земљи, обући се у такву светост?
И анђели су једном рекли Богу:
- Господе, даруј овом човеку дар чудотворења!
- Хоћу - одговорио је Господ. - Само питајте да ли он то сам жели.
И анђели упиташе свеца:
- Да ли желиш да дарујеш здравље само једним додиром руке?
- Не - одговори светац. - Боље је да Господ сам то чини.
- А да ли желиш да имаш такав дар красноречивости чијом силом би обраћао грешнике на покајање?
- Не, то је у Божјим рукама, а не у рукама слабог човека. Ја се молим за обраћење грешника, али не обраћам.
- Да ли можда желиш да привлачиш себи сијањем врлине и да тако прослављаш Бога?
- Не, привлачећи себи одвлачићу људе од Бога.
- Па шта желиш? - упиташе анђели.
- Шта још да желим? Да ме Господ не лиши Своје милости! А с њом ћу имати све.
Али анђели су наставили да инсистирају.
- Добро - одговорио је светац. - Желим да чиним добро тако да сам за њега не знам.
Анђели се збунише, али онда одлучише: „Нека сенка овог човека, коју он не види,
исцељује болеснике, олакшава туге и жалости.“
Од тада је тако и било: где год би се овај светац појавио, његова сенка је покривала
зеленилом угажене стазе, враћала је воду потоцима који су пресушили, испод ње је цветало цвеће и сушиле су се људске сузе.
А светац је просто ишао по земљи, ширећи око себе добро, као цвет мирис, ни сам не знајући за то.