Све у причама бива

Зоран Ђуровић: Лажни духовници

 

 https://youtu.be/X5FN3DAtbM0?si=q9vhvim6rmp3hYWw

 

Ко стоји иза лажних верских налога на мрежи

 

 https://youtu.be/7biaqNPxyDI?si=nMvnQHAVqOFZzuja

 

Умро један роптач на Бога.

Дошао на Страшни суд.

Господ га пита:

- Где желиш да идеш?

- У Рај, наравно! 

одговара човек.

- Можда не би требало - каже Господ. - Целог живота си био незадовољан мноме, иако сам ти дао све, укључујући и вечни живот.

Роптач је рекао:

- Само у Рај. Тачно знам шта је мени потребно.

Господ се сложио и роптач је ушао у Рај.

У Рају, анђели слатко певају, хвалећи свог Творца. 

Апостоли седе на престолима. 

Свеци се моле за људе код Престола. 

Благодат...

Роптачу се то свидело... Али после неког времена почео је да примећује да чак и Анђели као да фалширају,  Апостоли нису обраћали посебну пажњу на њега, и Свети су се молили у недовољном умиљењу. 

Чак ни Благодат није била баш онаква какву је он желео. 

И роптач је почео да осуђује рајски поредак, почео је да се нервира па се чак и разгневио.

И тако је човек себи претворио рај у пакао.

А Господ није имао ништа с тим...

Ја и време, као две птице, или лађе на пучини морској,

једно поред другог пролазимо, ничег постојаног у себи

немамо - осим што погрешке моје никад неће проћи,

оне заувек трају; то ми је у животу најтеже од свега!

Не знам више шта да тражим, за шта да се молим,

или да поживим дуже, ил' да ме нестане.

И једно и друго страх ми утерује, ево види, сам просуди.

Живот ми је тежак и претежак, грехови ме сустигоше,

али ако умрем, авај, нема више лека за грехе пређашње!

А ако живот нуди само продужење мука, а смрт не обећава престанак мучења - са обе стране стрмен понор зјапи!

Шта нам је чинити?!

Уистину ово је најбоље: у Тебе једнога поглед уперити, у Твоје милосрђе вазда се уздати.

 

Поуке:

1. Најозбиљнија и смртоносна опасност је  непријатељ у властитим редовима;

2. Најскупља грешка је слепа вера у мир;

3. Најхладнија и најпрецизнија реалност је логика супериорне (војне)моћи;

4. Најсуровији парадокс је илузија победе (ту мораш имати и дефинисан појам непријатеља);

5. Ултимативно и животно битна је самодовољност. (Космополитика)

https://kulturkokoska.rs/hakslijevo-pismo-orvelu-1984-vrli-novi-svet/

Одмараш се и Ти једаред, Боже милости, даривања и доброте. Скинули су Те с крста и погребли. Кратко време, дан и ноћ, нећеш висити распет, неће клинови цепати ране, неће капати крв и зној мученичког издисања. Лежиш. Христе! На лицу Ти мир; у телу љиљанска смерност добровољно напаћеног; ране Ти прицелиле. Спаваш, Исусе! Умро си, и погребен. Господе, да се за часак одмориш од људске хуле и освете, од људског плакања и мољакања.

У цркви тамно и тихо. Само црни емаљ Божје гробнице помало сјаје. Људи се, као сени, на прстима примичу Гробу, стиснутих уста се клањају, и иду. Не шапћу молитве, не жале се, не куну, не траже ништа…О Гробе, свети, мученички, слатки гробе, из којега једаред у години силази печат ћутања на увек несита срца, и увек несита уста људска!

Али, кад сви одоше, и са куле одби позни час, и заспаше и чувари тела, стаде да се прикрада непријатељ кратке уснулости уморног Христа. Опет човек. Уста ћуте; али суза кану, и Господ отвори очи.

– Исусе Христе, доброто мога живота, не узнемируј се, не буди се, не отварај ризницу милости у грудма; не тражим ништа да ми даш, молим те да нешто узмеш од мене. Име да ми узмеш, то те молим, Господе!… Једно по једно, све ми је одузето, све ме напустило, живот се, кап по кап, искапао у гомилу хладна воска, биће моје остало као сухи фитиљ, са црном расцветаном ружицом на врху, знаком догорелости – само име моје још једнако зуји, још клепеће око мене, као лимена таблица око прокаженог… О Христе, пружи руку, или дахни само, и узми ми то име! Просвети ме, или ме смути, и учини да заборавим то име! Скини с мене ту уклетост која ме издваја, која ме, самца, још више осамљује. Уклони с мене тај жиг познатости и обележења. Одзови ту сабласт што баца на мене знак, последњег и најмањег додуше, али једног бића!…

О Христе, све се човеку узима, и може узети; све до сенке. Навалих једном тежак камен на своју сенку, а сенка ми се, полако-полако, ипак одузе. Узеде је Сунце; рече: његова је, а не моја.

Учини дакле, Господе, да ми се и име узме. Да будем мање самац, да не погледају за мном и не зову ме само они малобројни који ми име знају. Него да ме зазивају, и дотичу ме се, слободно, сви људи, као што се дозива и дотиче грање, као што се нераздвојно друже и све сени.

Исусе добри, скини са мене знак; скини знак мога недостојанства међу ближњим, сроди ме са сваким, дај ми завичај свугде, пресеци сложене и теретне односе моје  међу људима, ишчупај из мене службу претцима, колену и кући, ишчупај одговорност судијама, збриши знак у који сви злуради прсти и гладне очи пружају и зверају. Смири понос и дугове који се одазивају и трзају на звук, цигла два, три, слова. Узми ми име! Учини, да могу ходати кроз сва времена и места, да могу улазити у куће мртвих као и у куће живих, да се могу одазвати на сваки корак, на сваки махај руку. Ослободи ме имена, о Господе! Ослободи и себе једног тужног и ружног знања и осећања!…

– Душо човечја, малодушна и измучена душо! Јуче још, служила си ми опело, и помагала да ме скину с крста, и била део мене, и носила део имена мога. А данас си прах, и не осећаш Васкрсење, а стојиш пред Васкрсењем. Зашто само до гроба и опела иду твоје снаге?! Зашто биће своје уништаваш и каљаш, истоветујући га са именом неким, именом не бољим но име ма којег пса, којем је човек име дао да би га робом куће своје начинио…Славуј нема имена, а устају ноћу да га слушају цареви и свеци…О душо малодушна, не дадох ти ја никакво име, и не знам те ја по имену, и не судим те нити те волим по њему. Ја те познајем и налазим по мисли којом ме тражиш, по руци твојој коју сам држао у својој у часове кад ти је нога опузнула, око заплакало, срце варку изгубило… Име је као шара на љусци јајета, која се развије, згази и стрињи. Као што ти не знам одећу, или накит, или одличје, или телесну ругобу, ма коју, лепу или страшну шалу на твом земаљском облику тако ти не знам име…

Погледај, ту у цвећу наћи ћеш где мили , на пут кренута, мала пролетња бубица. Ти ћеш можда и њој знати име. Ја јој га не знам. А познајем ту бубицу, и знам куда је пошла. На мала њена леђашца метнуо сам знамен спаса човеку за кога си молила. Бубица не зна имена том човеку, ни ја га не знам, а човека за кога си молила, наћи ћемо, и спасти ћемо… Тако вас, ето, ја знам, људе, животиње, судбине, срца. Знам вас у заједници и вези небесној…. Растури данас, о душо малодушна, све стиде и страхове што си за име везала, јер је Васкрс ту. Растури и сва сећања што си за разна имена људи везала, јер је Васкрс ту!

Не разумем Те, Господе. Како друкче, него по имену, знам ја свечаног и гордог Цезара, у црно замотаног принца Хамлета, с ножевима у срцу загрљене, Паола и Франческу?

– Не знаш их по имену, и не дозиваш их по имену…нити се они одзивају на твоје име. Дотичете се као грање, које иста бура тресе; привлачите као бића истог Створитеља; векујете као душе што чекају исто Васкрсење… Смири се, зато, душо намучена. Засни ту, на ивици мога гроба; спавај безбрижни и слатки сан безименог, у ноћ пред Васкрсење. Усни, заборави све земно, сва имена. Сва имена! Твоје име, шару од прашине, ножицама својим ова бубица, што носи спас човеку за кога си молила… А сутра у зору, пробудићу те са свима онима, које си залуду по имену памтила, судила и волела. Сутра у зору, сви ћете бити искрице овог светог плашта којим ће нас Отац наш заједно подићи к себи.

 

(1925)

"Примећујем да људи увек врше опсежне припреме за купање кад год иду негде близу воде, али да се баш много не купају кад тамо стигну.

Исто се догађа кад пођете на море. Увек донесем чврсту одлуку - док размишљам о томе у Лондону - да ћу сваког јутра рано устати и бућнути се у море прије доручка, и увек свечано спакујем купаће гаћице и пешкир за купање. Увек купујем црвене купаће гаћице. Некако се сам себи свиђам у црвеним купаћим гаћицама. Добро иду уз мој тен. Само, чим дођем на море, осетим да за тим јутарњим купањем чезнем неупоредиво мање него док сам био у граду. Напротив, у мени ојача жеља да лешкарим у постељи што могу дуже, а онда сиђем равно на доручак. Једном или два пута врлина у мени је тријумфовала, па сам устао у шест сати и полуобучен, с гаћицама и пешкиром, јежећи се, избауљао напоље. Нисам се, међутим, никад нарочито провео. Изгледа да за такве прилике, кад ја наумим да се купам рано изјутра, чувају у резерви изузетно оштар источни ветар. Бирају, осим тога, само тророго камење и стављају га одозго, заоштре стене и прекрију шиљке с мало песка тако да их не видим, и повуку море бар две миље према планини тако да морам, сав згрчен и дрхтећи, цупкати до њега кроз пола стопе дубоке воде. А кад сам коначно стигао до мора, било је узбуркано и сасвим непривлачно. Дохватио ме је један огроман талас тако да су ми се ноге подвиле и нашао сам се у седећем положају, тачно на једном оштром камену који је ту био постављен за мене. Затим, прије него што сам стигао рећи: »Ох! Ух!« и установио је ли што остало од мене, талас се вратио и одвукао ме до средине океана. Почео сам, сав избезумљен, пливати према обали питајући се хоћу ли икад поново видети свој дом и пријатеље, и кајући се што нисам био као дечак пажљив према сестри (кад сам ја био дечак, мислим). И управо кад сам био изгубио сваку наду, талас се повукао и оставио ме испруженог на песку као морску звезду; устао сам и установио да сам пливао борећи се за голи живот у две стопе воде. Одскакутао сам до обале, обукао се и одвукао кући, где сам се, наравно, могао претварати како сам уживао."

 

 

Ако баш не можеш од свог живота 

да учиниш оно што хоћеш, 

покушај бар да постигнеш

оно што можеш: не унижавај га

пречестим дружењем са светом,

силним изласцима и разговорима.

Не унижавај га разбацивањем, 

честим развлачењем и излагањем

свакодневној глупости

веза и сусрета

да не постане досадан као да је туђ.

Константин Кавафи