Све у причама бива

У дане када је Цариград још мирисао на тамјан и море, а златне куполе старих храмова сијале под сунцем као сведоци вере, цар Јустинијан носио је у срцу једну велику бригу. Стари храм Свете Премудрости био је разорен, а његова душа није желела обичну обнову, него дом достојан Самога Христа, Премудрости Очеве.

Свакога дана довођени су му неимари, геометри, уметници. Разастирали су пред њим пергаменте пуне линија, кругова и мера. Цар их је пажљиво гледао, али је сваки пут, после дугог ћутања, тихо одмахивао главом.

„Лепо је,“ говорио би, „али моје срце не налази мир. Ово још није храм који тражим.“

И ноћу, док би двор утихнуо, Јустинијан би остајао сам, молећи се:

„Господе, Ти Који си Премудрост, покажи ми како да Ти подигнем дом. Не да буде на моју славу, него на Твоју.“

Тако је дошла и једна недеља.

Звона су позвала народ у Свету Литургију. Цар, обучен у царске одежде, стајао је смирено међу вернима. Када је дошло време Причешћа, по обичају, ушао је у олтар да се сједини са Христом.

Са страхом и трепетом узео је у руке Свето Тело и Крв Господњу. И тада се догодило нешто што нико није очекивао: једна сићушна мрвица Светог Причешћа откинула се и пала на под.

Цар се пренуо. Срце му је задрхтало. Одмах се сагнуо да је узме, али у том тренутку, као да је сишла са самог неба, долетела је мала пчела, златна и жива, узела мрвицу и нестала кроз врата храма.

Настаде тишина. Јустинијан устаде, лице му је било бледо, али очи пуне страха Божијег.

„Пратите је!“ заповеди стражарима. „Не дајте да се изгуби!“

Војници су истрчали, али пчела је летела брже од њихових корака, изгубивши се међу улицама и баштама Цариграда.

Цар је дуго ћутао. Затим рече:

„Отворите све кошнице у граду. Ниједну не оставите. Оно што је узето са Престола Божијег мора се наћи.“

Тако су људи кренули од дворишта до дворишта, од врта до врта. Отварали су кошнице, али у свакој су налазили само уобичајени поредак пчела и меда све док нису стигли до једне, наизглед најскромније.

Када су је отворили, застали су без даха.

Унутра није била само саће, него нешто налик малом храму, сав од чистог воска: зидови, лукови, и над њима округла купола као небо. У средини, као у олтару, стајао је мали воштани Свети Престо. А на њему блистала је она иста мрвица Светог Причешћа.

Пчеле су тихо зујале око тог светог места, као да служе невидљиву Литургију.

Људи су пали на колена.

Одмах су јавили цару. Јустинијан је дошао, погледао и заплакао. Суза је клизнула низ његово лице и пала на земљу.

„Господ ми је одговорио,“ прошапута. „Не преко људи, него преко најмањих створења.“

Дуго је гледао у воштани храм, упијајући сваки облик, сваки лук, сваки склад. И тада рече:

„По овом обрасцу нека се гради храм Свете Премудрости. Нека буде онакав какав су га пчеле, по вољи Божијој, начиниле.“

Тако су неимари добили образац који није био само цртеж, него откривење. И када је храм почео да расте изнад Цариграда, људи су говорили да се златна купола подиже као да је не држе зидови, него молитве.

А цар, сваки пут када би ушао у недовршени храм, сећао би се оне мале пчеле и говорио у срцу:

„Господе, Ти си изабрао слабо да посрами јако, и мало да покаже велику славу.“

И тако је Света Софија расла не само из камена и мермера, него из чуда, Евхаристије и Премудрости Божије.

П П

Песмо моја, закити се цветом,

Песмо моја, замириши светом;

Још сва срца охладнила нису, –

Познаће те, песмо, по мирису!

Познаће те да си чедо миља,

Да ти љубав мајка и дадиља.

Да си рада певати о сласти,

Разумеће што не умеш каз’ти.

Песмо моја, већ си на полету,

Поздрави ми све на овом свету,

Поздрави ми славље и голубе,

И сва срца што се силно љубе.

 

Јован Јовановић Змај

 

 https://youtu.be/tb0H-ZudIYA?si=FD0ENLWyY9vP-BMD

 

Преосвећени викарни Епископ новобрдски г. Иларион благословио је у име Његове Светости Патријарха српског г. Порфирија представљање српског издања књиге др Маргерит Питерс „Џендер револуција – глобална агенда?“, које је одржано у уторак, 10. фебруара 2026. године, у крипти Храма Светог Саве на Врачару. Ово капитално дело, објављено у издању Издавачке установе Архиепископије београдско-карловачке „Духовна реч“, представљено је јавности као плод пастирске бриге наше Свете Цркве за очување светиње брака и породице у трећој деценији текућег столећа.

Овом приликом, Преосвећени Владика Иларион је прочитао обраћање Његове Светости Патријарха српског г. Порфирија, у којем је истакнуто да се данашње друштво суочава са радикалним покушајима редефинисања саме суштине људског бића: „Црква Христова остаје непоколебиви чувар истине о човеку као круни Стварања, створеном као мушко и женско, по лику и подобију Божијем.“ Владика Иларион је, преносећи поруку Патријарха Српског Порфирија, нагласио да тзв. „џендер револуција“ не представља само друштвену промену, већ дубоку духовну и егзистенцијалну кризу која тежи да потисне традиционалне, патријархалне вредности засноване на јеванђелској љубави и слободи. У духу светосавског завештања, истакнуто је да породица није тек пука социјална категорија, већ „Мала црква“ и темељ здравог друштва који се мора бранити молитвом и истинитом речју од агресивних идеолошких струја које нуде обезличење уместо обожења.

Указујући на погубна дејства џендер идеологије на хришћанско разумевање човека, Преосвећени Владика Иларион је подсетио на значај претходних научних напора наше Цркве по питању српског језика и идентитета, нагласивши да ова књига даје кључни подстицај српским истраживачима и активистима.

О делу су уз Владику Илариона и саму ауторку, говорили и презвитер проф. др Владан Таталовић, уредник издања, као и др Александра Павићевић, научни саветник Етнографског института САНУ.

Представљању књиге др Питерс присуствовала су Преосвећена господа епископи шабачки Јеротеј, липљански Доситеј и моравички Тихон, министар просвете у Влади Србије др Дејан Вук Станковић, амбасадор проф. др Дарко Танасковић, заједно са бројним свештенством и монаштвом, као и заинтересованом јавношћу. Међу присутнима су били бројни угледни гости из света науке, културе и јавног живота, чиме је још једном потврђен огроман значај ове теме за наше друштво и снажна подршка мисији Српске Православне Цркве.

 

 https://youtu.be/eLbOng7sp28?si=coxBOjJq_j5OrbIj

 

Једном је Христос ушао у храм и преврнуо столове трговаца. Данас, гомила улази у храм са намером да преврне Христа. И то не зато што разуме шта се тамо дешава, него зато што јој смета што се тамо дешава нешто што не може да контролише, коментарише, хештегује и претвори у мишљење.

Кад човек изгуби Бога, не напада одмах Бога. То је сувише апстрактно. Он прво напада Цркву. Јер је видљива. Јер ћути. Јер не игра игру.

У времену када свако има став, глас, профил и потребу да буде морални центар васељене, једини прави непријатељ постаје онај ко одбија да у том циркусу учествује. А Црква управо то ради. Не демантује. Не објашњава.

Не улази у расправе. Ћути. И тим ћутањем сведочи више него што хиљаде твитова могу да произведу.

И онда почиње оптужница.

Црква је режимска. Црква је издајничка. Црква је пасивна. Црква је компромитована.

Не, драги моји. Ви једноставно не знате шта је Црква. А то што је нападате, само открива шта сте ви.

Црква није једна глава која мисли уместо вас. Црква није Патријарх. Патријарх је човек. Смртан, грешан, пролазан. И одговараће Богу, не вашем фејсбук трибуналу. Црква је нешто знатно непријатније за савремени ум: она је присуство Бога у свету које не зависи од вашег мишљења.

Ви бисте да верујете, али под условом да Патријарх говори оно што ви мислите. Политички, наравно. Не тражите Христа, тражите идеолошко огледало и политичку потврду себе. И кад га не добијете, проглашавате кризу вере. Не своје — него црквене.

То је као да неко дође у болницу и љути се што лекари не аплаудирају његовој дијагнози.

Ко данас најгласније оптужује Цркву за „моралну издају“, по правилу није човек који пости, моли се и долази на Литургију. Не зато што су ови други аутоматски бољи, већ зато што ови први од Цркве не траже спасење, него савезништво. А Црква, на њихову велику жалост, није револуционарна организација. Њен оснивач није организовао протесте против Рима. Није правио петиције. Није подизао барикаде. Победио је свет на Крсту, што је метод који се тешко уклапа у логистику уличног активизма.

„Царство моје није од овога света“ није поетска метафора. То је програмски документ.

Црква, дакле, неће да виче. И ту настаје проблем. Јер савремени човек верује само у оно што виче. Што се оглашава. Што има саопштење. Што реагује.

Црква не реагује. Она сведочи.

И то вас излуђује.

Јер ако она не учествује у вашој буци, онда вашој буци нешто фали. А то „нешто“ је смисао.

Црква није Порфирије. Као што ни породица није један рођак који вас нервира на слави. Али савремени ум воли персонализацију: „СПЦ“ је Порше, епископ са председником, поп који пуши. То је згодна карикатура, јер ослобађа од потребе да се разуме шта Црква заиста јесте.

А СПЦ је преживела Турке, Немце, комунисте, забране, конфискације, стрељања, прогоне, и – што је најтеже – сопствени народ. Преживела је јер није зависила од режима, него од Литургије. Од предања. Од нечега што не може да се укине декретом, нити обори твитом.

Да, у Цркви има лоших људи. Шокантно откриће: Христос је имао Јуду у ужем кругу сарадника. Па ипак, није распустио апостолат због кадровске грешке.

Али савремени верник би вероватно предложио ребрендирање. И ту долазимо до кључног неспоразума: људи хоће „праву Цркву“, одвојену од „институције“. То је најкраћи пут да завршите са Црквом у сопственој глави, где сте и Патријарх и Сабор и Свети Синод. То се у историји зове протестантизам, гуру култура и религиозни егоцентризам.

Црква није идеална. Црква је реална. Састављена од грешних људи који се кају, не од савршених људи који коментаришу.

Ви тражите правду, али не као плод покајања, него као алатку за освету. Тражите да Црква стане уз ваш гнев. А она је ту да вас од гнева лечи.

Црква ћути јер нема шта да докаже. Она се већ „изјаснила“ пре две хиљаде година. На Голготи. Крвљу, не саопштењем.

И зато је не подносите.

Јер не можете да је употребите.

Не можете да је уклопите у наратив. Не можете да је инструментализујете. Не можете да је натерате да аплаудира вашој моралној узнемирености.

А вама не треба љубав. Вама треба аплауз. Црква вас гледа онако како Бог гледа човека: са љубављу, али без илузија. Зна колико сте бучни, колико уплашени, колико гладни признања. И не осуђује вас. Али вам ни не повлађује.

И то је увреда коју јој не можете опростити.

Зато што Црква није у кризи. Ви сте.

Не желите ви подршку Цркве, већ себе са ореолом. А Црква је дала огледало.

Патријарх је достојан, Црква је достојна. А народ? Теже мало.