Кодификовани унутрашњи свет

Кодификовани унутрашњи свет: Циклус „Моћ књиге“. Чланак десети

Шерлок Холмс је многе ствари о човеку могао да погоди на основу опушка остављеног у пепељари, по томе како му је излизан ђон и на основу још стотину ствари које ништа не говоре непосвећеном човеку. На томе почивају криминалистика, медицина и овоземаљско искуство. Тачније – на покушајима да неко открије шта се налази у нашим тајним одајама, често скривеним и од нас самих, по рукопису, по рожњачи ока, по реакцији на ову или ону музику...

То је зато што о човеку говори све оно што га окружује. Човек на свему оставља траг свог „ја“. Код Собакевича у „Мртвим душама“ као да су сви предмети у кући својом снагом и незграпношћу говорили: „Ја сам Собакевич!“ – „И ја сам Собакевич!“ Говорили су столице, ормари и комоде. Са свих страна је кроз њих гледао домаћин. И ако тако много и тако гласно о човеку говоре предмети који су с њим повезани, шта рећи о књигама које човек чита? Зар није тачно да се кроз њих, и то у много већој мери, изражава скривени свет њиховог власника?

Покажи ми своју полицу за књиге. Ко си ти? Шта је у теби? Узгред речено, књиге овде могу бити у истом реду с још неким носиоцима информација. На пример, покажи ми своју колекцију грамофонских плоча – то смо могли рећи још сасвим недавно. Или – покажи ми полицу с твојим DVD-овима? Јасно је и без већег размишљања: плоче и касете ће нам много тога рећи о свом власнику. Како проводи слободно време, о чему размишља и да ли уопште размишља. Да ли му се може нешто позајмити и да ли се с њим може ићи на планину. Све ово обиље предмета који су раније сакупљали прашину на полицама (касете, плоче) данас су заменили разноразни хард-дискови. Односно, компјутерска меморија. Информација се скупила, прешла је, као се каже, „у цифру“, али није престала да открива тајне одаје својих власника или корисника. У „цифре“ су преточени иста она музика, исти они филмови, плус много тога другог. То је кодификован унутрашњи свет. То је човеково наличје. „Дај ми свој компјутер и реци ми шифру, па ћу ти рећи ко си.“ Ова формула је апсолутно непогрешива.

Али ми говоримо о књигама, о књигама. О корењу, а не лишћу. Кад је Оњегин бесмислено убио Ленског и нестао да би се спасио од самог себе променивши место боравка Татјана је остала са својом неузвраћеном љубављу и гомилом питања. Ко је човек у којег се заљубила? И Татјана није смислила ништа боље од тога да посети празно обитавалиште свог несталог идола. А шта је тамо било? Сто за билијар, камин с угашеном ватром „и тамни портрет лорд-Бајрона, и мали кип од гвожђа глачан“. И гомила књига. Татјана моли кућепазитељку за дозволу да редовно обилази ово место. „Да опет сврати и без бриге, ту у замку, чита књиге.“

У прво време јој није било до књига. Прво јој је било просто слатко да плаче у самоћи. Али прошло је још неко време и „на читање се затим дала, и нови свет је ту наједном пуко пред њеном душом жедном“. Видела је по књигама шта је чинило унутрашњи живот случајног и недавног мучитеља њеног срца. А он је био банално горд као Наполеон (управо онај гвоздени кип) и уморно-развратан, презасићен и самољубив као лорд Бајрон. О томе су јој рекла два-три романа у Оњегиновој кући „у којима се век огледо, и човек – нашег доба чедо“.

Татјана не тражи писма, Оњегинову преписку, као што би на њеном месту могла поступити друга девојка мучена чежњом и радозналошћу. Она не извлачи никакве тајне из слугу. Само чита и то јој је довољно. Мораћемо да наведемо целу 23. строфу седме књиге:

           Странице многе ту су криле \ знакове ноктом урезане;

           И одмах су зауставиле \ Татјанин поглед такве стране.

           С трепетом прате очи њене \ због какве мисли, напомене,

           Зачуђен беше Евгеније \ с чиме се слаго, с чиме није;

           Ту сваке нове стране лице \ његовог пера покрет крије;

           Ту своју душу Евгеније \ испољава и нехотице

           Кроз кратке речи и кроз слике \ кроз крстове и упитнике.

Истина, она га уопште није познавала. Због чега је уздисао, о чему је размишљао? Због којих мисли би му срце брже закуцало? Све то су рекле књиге. Његова душа је почела да говори с њом. Почела је да говори потезима ноктију, упитницима на маргинама и другим забелешкама. Татјана је у овом случају достојна великог чуђења – овакве девојке се ретко срећу. На пример, Олга у библиотеци погинулог Ленског није прочитала ниједну књигу. Њој то није потребно. А Оњегин је заиста с презривом гримасом прошао поред своје среће. Књиге су Татјани рекле све. Оне су је охладиле и учиниле целомудреном. Дакле, ето ко је њен дојучерашњи идол! Ни овде не можемо без цитата:

           Тај тмурни, кобни чудак – ко је? \ небески створ ил’ ада траг?

           Тај анђео, тај надмен враг, \ шта је он? Ехо других људи,

           Јел Москов с празном душом таштом \ под Харолдовим црним плаштом,

           Ил’ празни тумач туђих ћуди \ дал речник модних речи није?...

           Јел пародија Евгеније?

Да, он је подражавалац. Подражава Бајрона у презасићеном јаду и Наполеона у хладној гордости. Он је тумачење туђих ћуди и речник модерних речи. И то је све... Тако се сви ми у незнаној, али великој мери састојимо од модерних речи и туђих каприца, што прво изгледа тако „кул“ и модерно, а касније се испоставља да је празно и бескорисно. Осим тога, ту су мода, реклама и масовна култура, ако је то уопште култура.

Дакле, књиге су охладиле Татјану. Оњегин је имао обичај да се ујутру купа у леденој води. За Татјану је оваква ледена купка била библиотека неоствареног вољеног. Да су живели у ХХ веком све би било брже и једноставније: „Дај ми твој лаптоп и реци ми шифру.“ На њему нема трагова ноктију и забелешки оловком на маргинама. Све је једноставније. Кликнуо је, лајковао, преузео, сачувао. А после је показао. Значи такав си! А ја сам мислила! И хладан туш (више не купка) заувек спира незрелу везаност.

Дакле, полица с књигама о човеку говори више и боље него детаљна аутобиографија. И ако човек нема полицу с књигама, то такође говори о њему дубоко и снажно. А ево зашто.

Оно што улази у стомак неће заувек остати у њему. Сигурно ће изаћи. Јеванђеље о томе јасно говори. Али постоји ризик да оно што уђе у срце заувек ту и остане. Истина, оно ће касније тражити пут да изађе кроз различите конкретне речи и дела. А ми ћемо се у недоумици питати: откуд у овом добром човеку тако чудне жеље и радње? Па како одакле? Од онога што је прочитао и видео. Што је помислио и сачувао у клети срца. И пре него што човек нешто учини, иако нисмо јасновидци можемо назрети обрисе његових будућих поступака на основу књига и филмова, на основу музике и других интересовања. Пошто се док очи прелећу по редовима, а нокат оцртава реч која се урезала у душу, у њој се формирају мотиви будућих радњи и циљеви будућих напора. То је апсолутно неизбежан и тајанствен процес од којег зависи живот света. И никако није јасно зашто сви разумеју борбу за еколошки чисту храну, а никако нам не успева да продужимо ову мисао до аналогије с читањем и мисаоном храном.

Протојереј Андреј Ткачов
Са руског Марина Тодић 
Првославие.ру