Све у причама бива

Звоне звона са Врачара

 

 https://youtu.be/ASJqGdUgRIo?si=8uFgbKBZ7jA8liFE

Николај Гогољ,

(из преписке са пријатељима):

Пријатељу мој! Рачунај да си свакако ђак односно ученик. Не мисли да си одвише стар за учење, да су ти снаге достигле пуну зрелост и развијеност, да су ти карактер и душа већ уобличили и да не могу да буду бољи.

За хришћанина нема краја учењу: он је вечити ученик, све до самог гроба. Устаљеним природним током развоја човек достиже пуну интелектуалну развијеност до тридесете године. Од тридесет до четрдесете напредује како-тако а после тог периода у њему се ништа не покреће и све што ради не само што није боље, него је чак слабије и неизраженије од претходног. Али за хришћанина то не важи; тамо где је за друге граница савршенства, за њега оно ту тек почиње.

Најспособнији и најталентованији људи, преваливши четрдесету, почињу да заглупљују, посустају и малаксавају. Погледај све филозофе и највеће светске геније: њихово најбоље време трајало је само док су били у пуној снази; после тога бивали су све сенилнији а у старости су чак подетињили. Сети се само Канта који је последњих година потпуно изгубио памћење и умро као дете.

А погледај животе свих светаца: приметићеш да су они, упоредо с тим како су старили и приближавали се смрти, јачали разумом и духовном снагом. Чак и они међу њима, које природа није обдарила никаквим блиставим талентом и који су читавог живота сматрани за обичне, па чак и неинтелигентне, задивљавали су после умношћу својих беседа.

Откуда то?

Отуда што је у њима увек било оне покретачке снаге, коју обично има сваки човек само у годинама младости, када пред собом види подвиге за које га чекају свеопште похвале, када му се привиђају ружичасти хоризонти, тако примамљиви за младиће. Ишчезне ли пред њим хоризонт и подвизи, ишчезава и његова покретачка снага.

А пред хришћанином вечно блистају хоризонти и он види вечне подвиге. Он жуди за животном битком као младић; он има против чега да се бори где да делује, јер му се поглед на себе сама стално просветљава и открива му у њему самоме нове недостатке против којих треба поћи у нове битке. Због тога све његове снаге не само што не могу да малаксају и онемоћају, већ, напротив, стално јачају: жеља да буде бољи и заслужи похвале на небесима подстаћи ће га тако како то не може ни највећег славољупца најнезаситија славољубивост. Ето због чега хришћанин иде напред онда када други  заостају, и због чега је, што даље иде, све паметнији.

1846.

 Преузето са зида: Владан Јевтић

Колико пута смо ми свештеници били сведоци призора да, када људи дођу у цркву, и у неком тренутку, на пример, изненада се појави мучнина у грлу, човек истрчи напоље и повраћа.

Или, на пример, падну у несвест. 

Или побледе, поплаве, позелене или одједном почну да се тресу.

Шта је ово? 

Видео сам то сто пута, и сигурно је сваки свештеник то видео много пута у свом животу.

Црквене службе тако снажно утичу на људски живот, тако јасно нам објављују Живог Бога, да Живи Бог делује на мртву душу.

Ова мртва душа одједном почиње да лепрша, оживљава, трза се, а понекад испољава свој повратак у живот кроз плач, вриску, несвестицу, дрхтање, јаукање, повраћање или нешто друго.

Много пута смо томе сведочили.

Цркве су веома важне.

Божји храм није стан у коме се чита Јеванђеље; 

Божји храм је место живог присуства Живог Бога.

Он је овде.

И људи долазе у Божји храм, прелазе његов праг, и тамо они стоје, све је добро, онда одједном — позелени, одједном — пада, пада и не дише.

Кажу: „Зашто си пао? Тако је лепо овде.“ 

Лепо је овде, али унутра, у њему је све лоше.

Када се „добро“ и „лоше“ сретну, човеку је веома тешко да стоји.

Оно што је добро гуши оно што је лоше у њему, и он пада, као да га је погодио метак током битке.

 

У "Лувру" је изложена слика под називом "Шах-мат"*. Група туриста је обилазила музеј и водич их је довео до те слике, објашњавајући:

- Видимо са једне стране табле сатану, а са друге забринутог човека, који је незадовољан исходом.

И водич је позвао групу да крену даље. Али овде треба напоменути да су посетиоци били спортисти, међу њима и светски првак у шаху. И док су сви наставили за водичем, овај шахиста је остао да и даље посматра слику. Кад се група вратила, он се обрати водичу:

- Знате, ја сам светски првак у шаху и, колико год да посматрам ову слику, наилазим на то да овде постоји један проблем, тако да ће морати да мењају или слику или њен назив.

Водич се нашао у чуду.

- Какав проблем?

- Назив ове слике је "Шах-мат"? - упита шахиста.

- Да, тако је! - потврди водич.

- А ја сам светски првак у шаху и могу да приметим оно што другима промиче. Овде видимо сатану који чека да уграби душу, и човека који је сав забринут због исхода на табли. Међутим, оно што ја видим јесте да Краљ (Бог) има још један потез.

Кад год је наизглед безизлазно - то не заборављајмо.

*Слика: 'Checkmate', Friedrich Moritz August Retzsch

Да ли знате шта је "Doomscrolling"? Да ли сте чули за "семантичке капсуле" у којима наша деца живе?

У мају 2023. Србија се суочила са ужасним последицама дигиталног доба. У новој емисији "Живе Речи" гостује Слободан Стојичевић, аутор књиге "Дигиталне замке". Разговарамо о томе како интернет није само мрежа рачунара, већ сложен систем који прикупља "понашањске податке" и користи их као нафту 21. века.

У емисији откривамо:

Како раде "левци увлачења" у деструктивне култеве (случај Рибникар).

Шта су "Велики подаци о малим људима" и како се нама тргује.

Опасност "менталних вируса" и "блиц свести" која уништава пажњу.

Веза између алгоритама и поремећаја попут анорексије, булимије и аутодеструкције.

Како препознати да је дете упало у "мехур филтера" (Filter Bubble).

Ово је емисија коју сваки родитељ мора да погледа. Дигитална сфера није игра – то је минско поље ако немамо мапу.

https://www.youtube.com/live/ltjpowL9AdQ?si=AMhrV1ew0ZrRvIfq

Двадесет година је ћерка молила мајку да се крсти. Наговарања, сузе — све се ломило о ћутање. А онда је непознати свештеник заплакао и изговорио речи од којих је мајка вриснула као да ју је неко ударио…

Мајка није веровала у Бога.Није се расправљала, није хулила, није се подсмевала верујућима. Просто — није веровала. Као што се не верује у бајке, у чуда, у оно што се не може опипати рукама.

— Седамдесет ми је година — говорила је. — Цео живот сама. Сама сам се подигла, сама научила, сама на ноге стала. Где је био твој Бог кад сам у дому за незбринуту децу прала подове? Где је био кад сам се по ћошковима вукла? Нема никаквог Бога. Постојиш само ти — и твоје руке.

Вера је ћутала.

Знала је ту причу напамет. Мајка — дете дома. Оца није памтила, мајка јој је умрла на порођају. Тетке, васпитачи, државни кревети поређани у ред. После — занатска школа, фабрика. Онда — неуспешан брак, развод, ћерка у наручју. И опет — сама.

Мајка је све преживела. Извукла се. Подигла дете. Али је њена душа остала тамо — у дому. На месту где нико не долази на родитељски састанак.Тамо где учиш да не плачеш ноћу. Где је реч „мама“ само звук, без значења.

Вера се крстила у четрдесетој години — тајно.

Дошла је у цркву  сама са другарицом и то радним даном, док је мајка била на селу. 

После је било и венчање — такође тајно. Верин муж, Драган, све је разумео. Мајка никад није сазнала.

Вера је носила крстић испод одеће. Иконе је крила у ормару. Молила се шапатом, кад мајка не чује.

Двадесет година — као лопов.

Онда се Вера разболела.

Дијагноза је пала као камен: онкологија. Операција, хемотерапија, зрачење. Лекари су говорили опрезно, бирали речи. Вера је разумела: лоше је.

Драган се држао, иако су му очи говориле другачије.

— Биће све у реду — говорио је. — Извући ћемо се.

Вера је климала главом.

Али ноћу, кад би он заспао, лежала је и мислила. О мајчинској молитви.

Негде је читала да мајчинска молитва има посебну силу. Да мајка може да измоли за своје дете ма каква да је невоља. Да њена реч до Бога стиже брже од свих других.

Али њена мајка — није се молила.

Није знала. Није хтела. Није веровала.

 Једном је Вера заплакала:

— Мама, болесна сам. Потребна ми је твоја молитва. Молим те.

Мајка је гледала кроз њу. Лице — камено.

Те ноћи Вера је плакала и дозивала Мајку Божију..

Седела је у кухињи, под слабим светлим лампама, извадила икону из ормара и молила се — као да јој је то последње.

"Пресвета Богородице, ја сам грешна и немоћна, без Бога ништа не могу. Болесна сам и можда ћу умрети. Али не молим за себе — молим за маму. Она не верује. Не жели да се крсти. Седамдесет година — и једна молитва. Пробала сам све. Наговарања, сузе, књиге. Ништа не делује. Не знам шта да радим. Помози ми да нађем речи. Или их нађи сама— оне које ће она чути.

Молим Те, Мајко." 

После недељу дана Веру је позвала  пријатељица.

— Вера, била сам у једном манастиру. Тамо служи један свештеник — отац Димитрије. Необичан човек. Можда да одеш?

Тако је Вера отишла.Не зато што је очекивала чудо. Већ зато што је морала негде да иде. Нешто да ради. Да не седи и не чека смрт.

Манастир је био мали, стар. Служба је већ била завршена, али је свештеник још био ту — ниског раста, сед, благог лица.Вера му је пришла, ни сама не знајући зашто. Он ју је погледао пажљиво, онако како гледају оне којима је тешко.

— Шта те мучи, кћери?

И она му је испричала.

Све. О болести. О мајци. О двадесет година молби. О томе да више не зна шта да ради.

Свештеник је слушао ћутке. Није прекинуо.

Кад је завршила, упитао је:

— А мајка  да ли је крштена?

Није — рекла је Вера. — Неће. Не могу никако  да  је убедим.

И тада је свештеник заплакао.

Није обрисао сузе кришом — заплакао је заиста. Сузе су текле низ боре и падале на мантију.

Вера се збунила. Очекивала је савет, утеху, можда молитву. Али не сузе.

— Оче, шта вам је?..

Он је подигао руку.

— Сирота је живела — рекао је тихо. — Сирота ће и умрети. Оца не познаје, Мајку Божију. И тамо ће бити сирота.

Вера у први мах није разумела. А кад јесте — застало јој је дисање.

Сирота.Мајка је читав живот била сирота. Без родитеља, без породице, без дома. И мислила је да се то односи само на овај живот. Али постоји и онај други.

И тамо — и тамо се може бити сирота. Без Оца Небеског. Без Мајке Божије. Без Породице која никада не напушта.

Вечна сирота. У вечности.

— Пренеси јој — рекао је свештеник. — Те речи. Можда ће чути.

Вера је кући ишла као кроз маглу.

Плашила се. Плашила се да ће се мајка наљутити. Да ће је избацити. Да ће рећи: „Престани да ме плашиш“.

Али није могла да ћути.

Мајка је седела у кухињи и пила чај. Погледала је ћерку и намрштила се:

— Шта ти је? Нема те у лицу.

Вера је села преко пута. Руке су јој дрхтале.

— Мама, била сам у манастиру. Свештеник… кад сам рекла да си некрштена, он је заплакао.

Речи су јој удариле у слепоочнице: "сирота је живела, сирота ће умрети, сирота ће и тамо бити".

— Ма дај. Попови увек плачу, то им је посао.

— Он је рекао… — Вера је застала. — Рекао је: "Сирота је живела, сирота ће умрети. Оца не познаје, Мајку Божију. И тамо ће бити сирота.".

Тишина.

Мајка је остала непомична. Шоља се зауставила у руци.

— Шта си рекла? — глас јој је био храпав

- Сирота, мама. И тамо — сирота. Заувек.

И тада је мајка вриснула. Није то била реч — већ крик. Дуг, страшан, као да јој неко кида нешто живо изнутра.

— Сирооотааа!

Шоља је пала и разбила се. Мајка се савила, ухватила главу рукама. Рамена су јој се тресла.

Вера је притрчала, загрлила је.

— Мама, мама…

— Сирота — понављала је кроз плач Опет сирота. Цео живот — сирота. И тамо — исто…

Плакала је као никада у животу. Седамдесет година није плакала. А сада — све је пукло.

Вера ју је држала, миловала по глави. И осећала: нешто се ломи. Зид који је мајка зидала читав живот — руши се.

— Нећу — шапутала је мајка. — Нећу више да будем сирота. Доста ми је. Цео живот сам…

— Ниси сама, мама. Ниси сама, мама. Бог постоји. И Он је Отац. И Богородица је Мајка. Права породица. Она која не напушта.

Мајка је подигла главу. Лице мокро, отекло, старо. Али очи — другачије. Живе.

— Стварно?

— Стварно, мама. 

Мајка се крстила после две недеље.

Стајала је у белој кошуљи, седамдесетогодишњакиња, седокоса — и плакала. Али не као онога дана у кухињи. Другачије. Тихо. Светло.

Када је свештеник положио руке на њу и прочитао молитву, изненада је рекла:

— Ја сад више нисам сирота?

— Ниси — одговорио је он. — Сад имаш Оца. И Мајку. И браћу и сестре — целу Цркву.

Мајка се прекрстила — неспретно, несигурно — и насмешила се.

Први пут за седамдесет година.

Од тада је прошло двадесет пет година.

Вера је оздравила — лекари су слегали раменима, говорили о „јединственој ремисији“. Она је знала: мајчина молитва. Она коју је толико чекала.

А мајка ... седела је крај прозора, бирала бројанице. Усне су јој се безгласно померале — навика стечена за четврт века.

Вера је пришла и села поред ње.

— Мама, за шта се молиш?

— За тебе, ћери. За унуке. И за све који су још сироти.

Погледала је ћерку оним истим очима које су некада биле камене, а сада су сијале.

— Знаш, ја сам тада схватила. Кад си ми оне речи рекла. Схватила сам да сам цео живот тражила — породицу. Мислила сам да је нема. А она је постојала. Увек. Само нисам знала на која врата да покуцам.

— Шта, шта знаш?

— Сад сам код куће — рекла је једноставно. — Коначно код куће...

Понекад тражимо велике речи — богословске аргументе, непобитне доказе, лепе приче. А Господ стави у уста свештеника једну једину реч, која погађа право у срце.

Сирота.

Та жена је читав живот носила рану сиротства. И није знала да она може да се исцели. Да постоји Отац који не напушта. Мајка која не умире. Дом из ког се не излази.

Свештеник није убеђивао. Само је заплакао — и рекао истину. Ону истину коју није хтела да чује. Ону од које се не може побећи.

И она ју је чула.