Све у причама бива

Прелазак Рубикона као укидање демократије илити: "Нећете имати ништа али ћете бити срећни. (Клаус Шваб) " 

"Фактички је демократија у Риму нестајала сто година. Њено умирање је начето у време браће Граха и Гаја Марија, кад су се сукобили на једној страни они, а на другој Сула, као први диктатор Рима. Заправо су се сукобиле две групе богаташа, од којих је група браће Граха и Марија позвала у помоћ народ, јер није могла да се ослони на војску, коју је контролисала друга група. Они су имали неку представу о томе да ће помоћу масе, побудаљеног народа Рима, који је тад имао готово милион становника, да ће они успети да се наметну и да буду Сула уместо Суле. Нису они мислили да дају правду никоме, слободу или било шта, већ да се помоћу народа они попну на власт. Илузија је да ће народ сам да постави неку идеологију око које ће се борити; њега увек воде и контролишу или богати, или искусни. Услед сталних ратова Рима, а у демократији, ратови су били вођени помоћу грађана Рима, јер није било професионалне војске. Грађани Рима су имали војну обавезу, која је трајала од 19 до 30 година. И они су ратовали по седам-осам година; Цезар је у Галији био осам година. Војници оду, нема ко да обрађује земљу, нема ко да брине о домаћинству. Жене и деца покушавају да раде у домаћинству али губе; најме паре од зеленаша, не могу да врате, узму им се имања, они немају где и као сиротиња оду у Рим да просјаче, проституишу се, да би могли да животаре. И тако се Рим са неких сто хиљада напунио на милион људи. Тако је настала грађанштина римска. И онда је та грађанштина почела да бива звана од стране једних олигарха против других. У једној ситуацији је Марије позвао тридесет хиљада римских грађана да се скупе, као критична маса, на Циркусу Максимусу, где их је Сула позвао на договор да чује шта хоће. Кад су ушли у Циркус Максимус, он је затворио врата, пустио преторијанце и они су их све поклали. Пишу хроничари да је крв текла друмовима Рима. То тако траје до једног момента када земља, услед грађанских ратова, услед парализе привреде, где више нико ништа не ради него трају само ти урбани ратови, почиње да бива битно гладна. Изгубљена. Она сад живи само од пљачке. Читав Рим сад зависи од тога да ли ће Цезар нешто послати из Галије. Он тада почиње да спроводи све оштрију пљачку Гала, буквално их држи гладнима да би слао у Рим, али ни то не бива довољно. И прелази Рубикон, укида демократију, не формално - Сенат остаје и даље, али Цезар у Сенат уводи бивше робове и потпуно мења карактер система и трампи се са народом. Мерицу жита од 400g добијао је сваки становник Рима, а заузврат је изгубио сва политичка права. И они су то једва дочекали: да трампе слободу за нешто хране.

Свака сличност са овим што данас Срби раде је случајна. "

Демократију као диктатуру новца, у којој је памет талац, неће сменити оловка већ оно што је старије од ње - крв. Свака демократија завршава се цезаризмом. То је крај једне цивилизације и прелазак у другу. А ми управо гледамо како Хришћанску културу замењује егзистецијализам, и веру у Судњи дан смењује - хепиенд: све што почнем биће добро, а то добро је релативно и прилагођено потребама. 

Наш буџет се већ данас пуни сивом економијом. Такозвана наша телевизија већ је извела трећи сталеж и прави четврти, којем је крилатица: у се, на се и пода се. 

Неко опасно креше ратне варнице. А ви приметите: да ли можете да се скупите у друштву и да се око било чега усагласите или свако има своје мишљење? Зато је битно да већ данас нађете човека истих или сличних интересовања. Време урбаних ратова је пред вратима. 

 

Запис из 2022. године

 

 "Свети архијерејски синод СПЦ одлучио је да са Православног богословског факултета уклони предаваче – епископа западноамеричког Максима (Васиљевића) и доцента Марка Вилотића, актуелног секретара епископа диселдорфско-немачког Григорија (Дурића)..."

За владику Максима Свети Сава је на превару добио аутокефалност Српске цркве

Епископ западноамерички Максим Васиљевић је својевремено написао како је Свети Сава добио „аутокефалност“ а не аутокефалност. Намерно стављајући под наводнике реч аутокефалност јер нагињући новој теологији Цариграда која има за циљ да оправда папистичке тежње патријарха Вартоломеја морао је и Св. Сави да оспори добијање аутокефалности Српске цркве.

Ево шта је тачно тада владика Максим написао за свој портал Теологија.нет:

„Praznik autokefalnosti je, po mom skromnom mišljenju, praznik jedinstva a ne praznik „nezavisnosti“. Jer Crkva – a kroz nju sva  tvorevina – ima jedno središte koje služi kao kvasac istorije, jednu blagodat koja osvećuje sve i svakog. Istorijske okolnosti i raspleti 1219. godine dovode Savu u Nikeju i šta se zbiva: tadašnji Vaseljenski Patrijarh, ogrnut odeždom nemoći (sklonjen u Nikeju), potpuno ignoriše kanonskog episkopa srpskih oblasti, a to je bio ohridski arhiepiskop Dimitrija Homatijan, i dodeljuje „autokefaliju“ srpskoj državi. Ovaj istorijski moment sa početka 13. veka jeste zanimljiva ali i snažna analogija sa nekim novijim dešavanjima u pravoslavnom svetu.“

Аналогија на коју указује владика Максим би требала заправо да оправда додељивање аутокефалности украјинским расколницима што је учинио патријарх Цариградски Вартоломеј и чиме је изазвао буру у православном свету и поделе са несагледивим последицама.

На питање о паралели између Украјине, Црне Горе и Македоније владика Максим одговара:

„Ne mislim da se tu mogu povući jasne paralele pošto je svaka od pomenutih oblasti slučaj za sebe. U kanonskom pravu stoji da za dobijanje autokefalnosti treba da bude ispunjeno barem pet uslova, a ti uslovi se ne poklapaju kod pomenutih crkava, pri čemu spoljašnji uslovi nisu uvek dovoljni. Sadašnji ukrajinski poglavar mitropolit Onufrije je svojevremeno bio potpisnik zvaničnog zahteva ukrajinske jerarhije da Ukrajina dobije autokefalnu crkvu. Očigledno da je fenomen autokefalije danas u ozbiljnoj krizi i taj problem, po meni, može da razreši jedino svepravoslavni sabor.“

На овакво „разјашњење“ му је одговорио свештеник Зоран Ђуровић:

Нажалост, и ово је тлапња. Цркве су вековима уназад добијале аутокефалност по канонима. Максим би, ако би требало да се сазове нови Васионски сабор око овог питања, сугерисао да су досадашње аутокефалије неканонске. Лукаво мути неупућене и помиње Онуфрија јер је тај захтев био у сасвим другим околностима и пре 30 година, а када се ситуација промени, онда се мења и црквена политика. Ја бих пак питао Владику: Које се сједињење сада десило у Украјини? Ниједно. Филарет није признао Сабор уједињења, већинска украјинска Црква је остала под Онуфријем, и она нема општење са Фанаром. Шта се ујединило? Епифаније са самим собом. Овај потез Фанара се већ показао катастрофалном грешком.

Максим је у потпуности на новојављеној линији профанарских теолога који негирају да је Свети Сава добио аутокефалију 1219. Наиме, у ИНТ1 ће рећи: „’Независност’ није црквени термин него секуларни. Ми смо и као хришћани и као Цркве упућени једни на друге, а не на себе. Аутаркичност је грех и у еклисиологији, а не само у библијској антропологији“. Најпре, аутокефалија није независност него самостална управа, а црквени је термин по употреби. Као што би неки јехова данас могао да каже како омоусиос није црквени него философски термин. Он је сада црквени. Такође ће казати у истом инт.: „Неколико храмова у Западноамеричкој епархији је са мојим благословом и инструкцијама осликано са најважнијим сценама из живота Светог Саве“. Максим се хвалио да је Његовим благословом осликана можда једина фреска која приказује „чин додељивања аутокефалности у Никеји“. И он је лично надгледао тај посао. Но када се погледа фреска свега тога нема. Ведран Гагић је надахнуто писао: „За оне који не знају енглески језик, чак ни на фресци не пише „додела аутокефалије“ или нешто слично томе, него стоји „постављење Св. Саве да буде (sic!) архиепископ српских и приморских земаља“.  Ја не верујем да је избор речи овде случајан. У одговору на јасно питање о аутокефалији, Владика дакле нигде не помиње аутокефалију. На фресци за коју каже да је фреска о додели аутокефалије не пише да је то фреска доделе аутокефалије, а лично је Владика давао инструкције о елементима те фреске…  Оно што ја могу да кажем јесте да ме све ово неодољиво подсећа на одговор Патријарха Вартоломеја у интервјуу новинару Политике, где каже:  „Ако Бог да доћи ћу у Београд на јесен, […] јер сам позван на прославу 800 година од хиротоније Светог Саве“. Ни цариградски патријарх није могао да изговори да ће доћи на прославу 800 година аутокефалије СПЦ, него је рекао нешто слично као и ова фреска са јужног зида цркве у Лос Анђелесу која је рађена по инструкцијама Владике Максима. Даље, Владика Максим каже да је „Савин избор за архиепископа […] и његово рукоположење“ (опет не каже аутокефалија…) „у сагласности са предвиђеним условима икономисања“. Дакле, уважени Владика ни овде не каже да су, не само аутокефалија, него ни избор и рукоположење Св. Саве, по канонима. Него да су избор и хиротонија у сагласности са икономијом (тј. снисхођењем) што ће рећи да је, по акривији (строгости), све то, и избор и хиротонија, ипак неканонско. А ако су такви избор и хиротонија онда је тим пре таква и аутокефалија“.     

Извори: Теологија.нет(латиница), Поуке.орг

Видовдан.инфо