Све у причама бива

"Да, али требало би да заиста живиш а не тако да преживљаваш и животариш."

Али ја заиста живим. 

Кажу, не, па све ти је несигурно. 

Увек је све и било несигурно, не заваравајте се ни на трен.

Зар ми сигурност животу обезбеђује посао на неодређено? То је само флоскула, одредити га може било ко, било када. Те ми не смета што 15 година радим на одређено.

 

Уноси ли ми сигурност учесталост промене аутомобила? Да ли ми то што сам 11 година подстанар умањује пуноћу живота? Да ли ће ми само мој стан заокружити смисао? Или боља одећа, она која није купљена на бувљаку или мађарском хипермаркету, да ли ће ме она некако успокојити?

Но ништа није сигурно: одећа се поцепа, ауто се поквари, послови се губе, па и човек умире. 

Зар је мерило пуноће мог живота да ли могу да одем на море и на зимовање?

Нисам ишао неко време и ко зна колико дуго нећу. Моји нису ишли 30 година, нас су ишколовали, извели на пут, у најкризнијим временима, зар због тога нису "заиста живели"?

И ко је, забога, онај ко одређује шта је "заиста живот"? Чика сакривен иза осмеха људи на билбордима ЛИДЛа? Или онај који почива у бројевима лајкова, нијансама филтера фотографија? Је ли то онај исти који нам сервира, као на визуелном менију,  како жена мора тренутно да изгледа да би била лепа? Или онај који поставља мерила за банковни рачун мушкарцу да би се сматрао пожељним? 

Питам, шта је за вас "заиста живљење"?

Познајем људе који су озбиљно болесни, који немају ни могућност кретања као многи други, па опет задрже ведар дух и храбру наду. 

Познајем ону вечиту децу, несвесну својих недостатака, али обрадовану ведрим даном и љубазношћу других.  И они у тој радости и у том једном ведром дану доживе већу пуноћу но многи богаташи, телесно здрави, душом сасвим изгубљени.

"Даће Бог да и ти живиш најзад."

Нека мени мог тог, материјалног сиромаштва, нека мени мојих животних и "каријерних" и каквих год ускраћености. У начелу нисам ни сиромашан, ни ускраћен, но ми смо људи мало заборавили на захвалност. Већ дуго, хвала Богу, нисам гладан, нисам бос, имам кров над главом који не прокишњава и животиње ми не улазе у дом. Моји су једнако безбедни, са својим крстом и борбама, али све је то уобичајено. Све је то добро. 

А ја живим, слава Богу. Не живуцкам, не "животињарим", живим у свој пуноћи, Свети Дух ми то даје. 

Само је Бог сигуран. 

Не даје ми пуноћу ни само моја некретнина, ни нова и маркирана одећа, ни новији ауто, ни титула иза имена. Само сам подстанар, само возим стару корсу, само сам вероучитељ. Човеку је тешко да схвати колико се радости може крити у нечему што изгледа тако малено, незнатно, чак и нејасно, збуњујуће, па и омражемо, одбачено и осуђено. 

Но ваљда је зато и Сам Христос узео на Себе да пред већином буде незнатан, збуњујућ, омражен, одбачен и осуђен. Као и сви апостоли и многи за њима. 

Мени је, искрено, нејасно, кад и зашто су хришћани тако о-рук ускочили у калупе овог света и мере себе и своју радост њима.

Своју радост мери само својом љубављу, вером и надом, и топлином Божије благодати. Своју пуноћу живота мери само Царством небеским. Онолико истински живиш колико већ сада живиш Царством небеским.

Радост није у бројци која нам стигне кад добијемо плату. Далеко од тога да презиремо материјално, оно може олакшати и помоћи и нама и другима, но није у томе наша срж и сврха. Није оно што нам даје смисао. 

Радост није у титули, јер сви смо исти и то итекако знамо. Није ни у лајковима, а то ни не морам да објашњавам зашто. 

Радост постаје очигледна кад стојимо у Светлости Христовој. Тада живот видимо какав јесте, у пуним бојама и правим облицима,  и себе какви јесмо и какви можемо бити. 

Сами откријте шта је то, многи већ и јесу. И они заиста живе, без обзира на спољашње, људске идеје и жеље.

Не животарим, не преживљавам, заиста живим пуноћу живота. Јер имам људе које волим и који ме воле. Дајем све од себе да сведочим радост Живота и та радост само расте, јер од Бога је.

Кад год дође час, умрећу сит живота. Јер се Животом храним, јер од Живе Воде ожеднети нећу у вечности.