Најскупље на планети

   "Знате ли ви, у ове последње две године дана, шта је највише поскупело на планети? Јаја! Званично, а у међувремену од тога званично још 30% за пола године, макар у Америци. Затим сам упоредио са Великом Британијом и Црном Гором и Србијом и видео сам да тај раст није нигде мањи од 100%, често је и већи. Због чега? И овде се најбоље види разлика између традиционалног и постмодернистичког. Традиционално код баке и деке се шета неких двадесетак кокошака, преко лета их испоштујеш и пустиш их да се шетају, зими их мораш утоплити и спремити им мало сена, а оне са мало ошамуте па и не легу јаја; природно, али из перспективе постмодернизма неефикасно. Посебно по количини јаја које добијате природно. И поготово ако вам трубе да идемо ка осмој милијарди, а сви хоће да једу. А можда сте запазили како изгледа и осећа се онај индустријски кокошињац. Ту се ради о милионима неких живих бића, које је неко ставио у вештачки, неприродан амбијент. Лети, будући да коке греју једна другу, морате им климатизовати простор, зими им морате мало догрејати и плус им стварате вештачку светлост да оне, кукавице, стално мисле да је дан и носе јаја двадесет пет сати дневно. Међутим, ем је струја поскупила, а ем је често и нема, негде режете како да је потрошите и како, и тако због недостатка или цене струје, па још и друге ствари које кокама треба додати - паде производња. Поготово тамо где се највише производила. Нас овде мало спасава и ова наша заосталост, и то за ове наше просторе можда може да буде и предност." (Космополитика)
 

Аутор pricalica ( Генерална ) :: Коментари (2):: Пермалинк

Други долазак

Кружећ и кружећ у све ширем луку
Соко не чује више соколара.
Све се разлива; средиште попушта;
Пуко безвлашће преплављује свет,
Куља крвомутна плима, на све стране
Обред невиности дави се у њој;
Најбољи ни у шта не верују, док се
Најгори надимају од жестине.

Бесумње, на помолу је неко откровење;
Бесумње, на помолу је Други Долазак.
Други Долазак! Тек што реч изустих,
А грдна слика из Spiritus Mundi
Већ вид ми мути: у песку пустиње
Лавље обличје са главом човека,
И оком празним, ко сунце окрутним,
Креће лене сапи, док свуда около
Тетурају се сенке гневних птица.

Опет паде тама; али ја сад знам:
Двадесет векова тврдог сна
Претвори у мòру шкрипа колевке;
Но каква се то звер, свој час дочекав,
Вуче к Витлејему, да се у њему роди?
 
Вилијам Батлер Јејтс 

(1919)

Превео Данило Лучић
Песму препевао Милован Мића Данојлић
 
Извор: Поезија суштине
 
Анализа песме
 
 

Аутор pricalica ( Бисерје са нет-а... ) :: Коментари (1):: Пермалинк

Историја у нама и око нас

КОГА НЕ МРЗИ ДА ЧИТА ДУГАЧКО... НЕК ПРОЧИТА И ОВО

Један текст о Бачу, прецизан онолико колико би једној хроници и ваљало да буде, садржи нешто над чиме пажња заигра. 
У њему дословно стоји: „Био је Бач у 16. веку напредна турска варош. Хришћанске градске четврти уопште нису постојале, док је истовремено било шест муслиманских махала. Из овога произлази да је у Бачу било 411 кућа муслиманских пореских обвезника, у којима је живело 2.055 становника муслимана“. Бач је у то време имао 10 џамија. 
А опет, хронике кажу и то да су се на другој страни, Банаћани кроз време, борили са силним војскама. И све су дошле и прошле. Само једног освајача нису никада победили, до дана данашњег. У питању је – Тиса. 
Ова питома и живописна река, на свом току од Украјине до Дунава, има једну незгодну навику. Стално подлокава своју леву обалу. Као оно када повредиш ногу, па забацујеш у једну страну. Тако и Тиса, стално вуче на лево. Мењајући ток, кроз векове повећава Бачку на рачун Баната. Због тога рецимо,  данас многи житељи Баната, имају земљу с „преке“ стране. Једноставно и она је некада била на њиховој страни обале, али их је Тиса изневерила... 
Упорно покушавам да ове две приче упарим са вешћу, која то одавно више и није јер за њу сви знају: "У Србији има преко 150.000 празних и често потпуно напуштених кућа… Од 4.700 села у Србији, четвртина постоји још само на папиру”. 
За значајан део бројки, управо смо ми овдашњи заслужни. Па се упитам: Колико је искрено,знати за све ово, а славити времена стара, певати о фијакерима, упрегнутим коњима, обзорјима на салашу или шоровима који све чешће никуда не воде? 
Невоља нам куца на врата, док јој се ми смејемо скривени иза навучене фиранге. 
Недалеко од Бача, налази се манастир Бођани. Основан је у 15. веку. Неко ко се родио у време Косовске битке, могао је стићи да још за свог живота, оде у Бођане. Покушајмо да затворимо очи и присетимо се почетка приче... 
А онда помислимо на то, како су се у та времена осећали манастирски калуђери док су посматрали оближњу турску варош, у којој није било ниједног хришћанина? Или док су пет пута на дан слушали позиве мујезина са једне од 10 џамија. И ништа, али баш ништа, није указивало да икада може бити другачије. После Мохачке битке, Угарска је изгорела у пламену као стог сламе у амбару. Османско царство се пењало ка свом врхунцу...
 А ти са твоја два манастирска сабрата, усред све те пошасти, вртиш бројаницу и у себи се молиш јер верујеш да ће једном бити боље. 
И шта се догодило! 
Не да је „дошло боље“, него данас док говоримо о Бачу са шест муслиманских махала, мислимо да је реч о некој шали или ко зна каквој анегдоти. Толико нам је то далеко да мислимо да се није ни збило.
У симболичном смислу, то му дође као и ово са Тисом. Знаш да нешто полако и неприметно, али прогресивно ради против тебе. У овом случају, то је река. Али шта да учиниш... ? 
Да јој обзидаш обале најјаче што можеш, да не би могла никуда да мрдне! Па наравно да не. Пусти искушење да иде својим током. А ти чини све што осећаш да можеш и мораш. И једном ће све доћи на своју меру. 
Е сада, на сувисло питање „треба ли славити штрудлу с маком и певати бећарце у време када нам села која су их изнедрила, нестају на очиглед“, одговор је да  треба. Управо, безусловно треба. Јер да она три бођанска монаха, нису чинила што су осећала, већ да су се препустила утиску и њиме изазваном страху... можда би све остало како је било. Али они су веровали да ће „бити оно, што бити не може“.
Стрепњи се најлакше пркоси, тако што живимо спокој. А спокој у спољашњем свету, могућ је само када је наш унутрашњи свет у миру. 
Да би таквим постао, потребно је да свако ради оно што осећа да треба. 
Црњански је певао усред Првог светског рата. Милан Коњовић је сликао у концентрационом логору. Паори су у време рата орали и сејали, иако су многи од њих знали да ће жито остати непокошено. 
И зато, зашто бисмо неснађено, ишли кроз овдашња села и вароши, бројећи на колико прозора с вечери гори светло! 
Упалимо кандило у себи. А светлост ће доћи када јој време буде. 
Тако је одувек било.
 
Са фејса од: Илија Туцић 
 
 

Аутор pricalica ( Бисерје са нет-а... ) :: Коментари (0):: Пермалинк